Radomir Konstantinović je svojim delom „Filozofija palanke“ dao filozofsku osnovicu za analizu mnogih pitanja koja se odnose na društvene odnose i ućešćee grupa i pojedinaca u svim sferama društvenog organizovanja. Njegova misao je zasnovana na naučnim delima najveših filozofskih umova, kao što su Niče, Šopenhauer, Le Bon, tako da se praktično nadovezao na sfere koje su iznad čisto naučnog definisanja pojedinog društvenog problema. Ovakvo viđenje stvarnosti je izvan eksperimentalnog sagledavanja stvarnosti, prirodnjačkog definisanja kroz precizne parametre i pojmovnu strukturizaciju, vrlo često na ivici realnosti i mita. Samim tim daje veću mogućnost kritike i odbacivanja, jer ovakva vrsta postavke problema zavisi i od misaonog sagledavanja pojedinca.
Ali isto tako ono veliča snagu racija, nalazeći nadu, pre svega, u pojedinčevom prosvetljenju i naobrazbi, odnosno, odlaženju od tog istog mita, koji je posledica neznanja i sujeverja. Tu je osnovna dodirna tačka sa našim velikim Dositejom Obradovićem, koji je nekoliko vekova unazad zastupao sve pobrojane elemente, a o kojima isto tako govori Radomir Konstantinović u predgovoru za novosakrojenu knjigu „Poznanje ljudi“, čiji je baš on sačinitelj i povezivač, od, po njemu, najintrigantnijih delova teorijske misli Dositejeve. Dositej je, na neki način, bio srpski Sokrat i Platon u isto vreme jer je svoje misli povezivao u celine, ali i zapisivao. Svi faktori neophodni za razvoj jednog društva koje je on naveo predstavljaju najbolju odstupnicu prostakluku palanke i primamljivosti pukog neznanja.
Filozofija palanke je način razmišljanja, odnos grupe prema društvu, kroz najčešće nametnuto sagledavanje stvarnosti, gubljenje ličnog u odnosu na grupno, odbacivanje kreacije i individualnosti a prihvatanje ustoličenog ponašanja. Ovo pitanje mogli bi se nadovezati i na odnos mase i elite, mislećih i prihvatajućih, a kao što znamo u totalitarnim društvima ovakve teorije nisu baš na ceni, jer se ne uklapaju u postojeću ideologiju. Svako društvo koje ustolićuje uravnilovku i potpunu jednakost svih, kad tad dolazi u fazu ništenja pojedinačnog u odnosu na grupno, i što je represija veća ta ista individualnost se sve više gubi. Ali to nije osobenost samo totalitarnih društava. Palanka egzistira u svakoj formi društvenog organizovanja, uvek spremna da iz jedne sredine zaživi u drugoj. Pojedinci koji žele da se svojim intelektualnim sklopom jasno postave prema određenom pitanju, često bivaju marginalizovani i odstranjivani, pre svega ako se njihovo definisanje razlikuje od trenutno aktuelnog. Što je razlika veća i potiskivanje je intenzivnije.
Na svakom stupnju društvenog razvitka državna zajednica uvek ima odre|ene smernice društvenog organizovanja, pa su druga vi|enja stvarnosti smetnja u realizaciji zacrtanih. Bitan segment društvenih odnosa je, svakako, i odnos dr`ave prema osobama sa invaliditetom, odnosno, činjenje društvene zajednice u cilju izjednačavanja šansi osoba sa invaliditetom i „zdravih lica“, njihovo aktivno uključivanje u sve sfere društvenog života. A sfere su različite i kompleksne. One se odnose na zdravstvo, socijalnu politiku, obrazovanje, arhitektonske barijere, rad i zapošljavanje, i svaki od navedenih segmenata još uvek je u fazi prestruktuiranja zbog tzv. tranzicionih reformi, tako da je naše društvo trenutno u fazi kontrolisanih lutanja i često, prihvatanja nametnutih rešenja.
To se pre svega odnosi i na obrazovanje osoba sa invaliditetom. Kroz istoriju odnos prema ovom pitanju se postepeno menjao, od prvobitno potpunog odbacivanja prava ovih lica na obrazovanje, i to u zavisnosti od razvijenosti sredine u kojoj lice živi, pa sve do ravnopravnog uključivanja u redovni obrazovni sistem. Kao što se vidi krajnosti su u oba navedena slučaja, a dobro znamo da život i sve što se odnosi na njega, nikada nije krajnost, već da on najbolje funkcioniše u sklopu srednjih rešenja. Svaka prevelika radikalizacija dovodi do ignorisanja psiholoških i socijalno psiholoških momenata značajnih za ravnomeran razvoj društvene zajednice. Krajnosti nas vode u utopije i totalitarne sisteme.
Ono što se u ovoj fazi društvenog razvitka nameće našoj državi koja se nalazi na određenom stupnju društvenog i civilizajskog razvitka, a koja je prošla kroz nekoliko različitih državnih uređenja, je inkluzija u svim sferama društvenog organizovanja, pa tako i u obrazovnom sistemu. Inkluzivno obrazovanje (kao praksa) je, pre svega, nešto što dolazi iz visoko razvijenih zemalja zapadne Evrope, koje se zalažu za otvoreno društvo i ravnopravno uključivanje osoba sa invaliditetom u sve sfere društvenog života. Ideja inkluzije je kod nas stigla kroz kontinuiranu delatnost mnogobrojnih nevladinih organizacija, koje su najčešće alternativa postojećem načinu razmišljanja i organizovanja, da bi se u jednom momentu ustoličila kao državno rešenje problema.
Od 2000. godine, posle petooktobarskih dešavanja, državni organi su počeli da preuzimaju od strane visoko razvijenih demokratskih društava raznorazne vidove društvenog organizovanja, koji su u velikom broju slučajeva značili pomak u civilizacijskom i društvenom razvoju. Ali, pod pritiskom i obavezom uključivanja u Evropsku zajednicu, provukli su se i elementi još uvek bez odgovarajuće pozitivnih rezultata, nepotvrženi u praksi. Inkluzivno obrazovanje i pored anga`ovanosti velikog broja stručnih timova i visokog standarda zapadnoevropskih zemalja pokazuje slabosti.
Odvođenje dece sa odre|enom invalidnošću u redovne osnovne i srednje škole, bez prethodno detaljnog pregleda stručno medicinskog tima koji sačinjavaju: neurolog, psiholog, socijalni radnik, sociolog, logoped, može da izazove štetne posledice. U pojedinim školama deca sa teškim fizičkim i psihičkim oštećenjima bivaju u velikoj meri marginalizovana od strane „zdrave“ dece, pa čak i fizički ugro`ena, pre svega, usled nepripremljenosti na različitost. U tim uzrastima teško se prihvata bilo kakva osobenost, pa čak i u formi drugačijeg ponašanja, povučenosti, drugog sistema vrednosti, a da ne govorimo o različitosti koju nosi neka vrsta invalidnosti. Dalje, profesori i nastavnici, najčešće, nisu stručno osposobljeni za rad sa ovom decom, tako da nemaju pravilan pedagoški i stručni odnos, a opet ne mogu da ih zaštite od ostale dece. Direktori škola isto tako bivaju zatečeni novonastalom situacijom i žele da izbegnu ovakvu vrstu problema.
Da bi se redovna osmogodišnja i srednja škola pripremila za prijem lica sa invaliditetom u redovnu školsku nastavu, potrebno je pre svega stručno osposobljavanje nastavnog kadra, pravljenje raznovrsnih radionica sa svakom generacijom učenika u školi sa temom ravnopravno uključivanje dece sa invaliditetom u redovni školski sistem, konstantno posmatranje i pravovremeno reagovanje na sve nove situacije vezane za učenika sa invalidnošću. Pa čak i ako su ispoštovani ovi elementi, ne mora da znači da će dete biti sačuvano i na pravi način usmereno u daljem obrazovanju. Postoji velika mogućnost izolacije ove dece, a to je i potvrdila praksa u slovenačkim, italijanskim i u nekim drugim školama zemalja koje su na radikalan način primenile inkluzivno obrazovanje.
Ravnopravno uključivanje dece sa invaliditetom u redovan školski sistem je uvedeno sa ciljem normalnog psiho-socijalnog razvitka pojedinca, prihvatanja ustoličenog sistema vrednosti, koje će omogućiti detetu nesmetan dalji razvoj. Ali, ako to dete nije spremno za inkluzivno obrazovanje, rezultati bivaju suprotni. Ono može da se formira u jednu nesigurnu osobu, nespremnu da se samouvereno uključi u društveni život, a mogu se pojaviti i razni psihološki problemi. Kontraargument zagovornika ove ideje zasniva se na tome da dete koje završava razne specijalne i specijalizovane škole, biva otuđeno i nespremno za nove situacije, kao i na komunikaciju sa zdravim ljudima. Odnosno, ono biva „neživotno“.
Problemi svakako proizilaze i iz jednog i iz drugog načina njihovog obrazovanja, ali da bi se oni u što većoj meri predupredili, potrebno je prilikom upisa da stručni tim utvrdi šta je najbolje za dete. Profesori sa Defektološkog fakulteta kažu DA inkluziji, ali stručnoj i postavljenoj na dobrim temeljima. Oni koji imaju mogućnost za redovno obrazovanje i treba da se obrazuju u redovnim školskim ustanovama, a oni za koje su bolje specijalne i specijalizovane ustanove, ne treba na silu primoravati da se uključuju u nešto što može izazvati katastrofalne posledice. Dakle, stručnost sa humanošću u sprezi, može dovesti do najboljeg postavljanja određene društvene zajednice prema obrazovanju dece sa invaliditetom.
U ovom momentu često čujemo horsko isticanje značaja inkluzije, ne prođe ni jedan stručni skup a da se ne nametne jedinstveno razmišljanje po ovom pitanju, počev od osoba sa invaliditetom pa do predstavnika organa vlasti. I tu se priča završava. Dakle: „Ne postoji alternativa inkluziji“, „Redovna škola za svakoga“, „Ravnopravnost na svim nivoima“. Zar to ne zvuči isto kao nekadašnje parole vezane za društveni sistem, pa čak i sadašnje. Kao da je palanka opet proradila u nama, pa nismo spremni da razmišljamo svojom glavom i ovom pitanju damo ikakvu alternativu.
Vraćamo se na početak rada, u kojem je navedeno da nijedna krajnost nije idealno rešenje za čoveka i zajednicu. Najčešće, ona srednja rešenja omogućavaju stabilan i kontinuiran društveni razvoj, uz znatno manje trzavica. Uzimanje u obzir svih elemenata koji se odnose na uključivanje deteta sa invalidnošću u školski sistem, smanjiće se mogućnost greške i nastajanja problema koji se mogu kasnije javiti. A takve greške su i najfatalnije jer se odnose na jedan novi, mladi život.
Srđan Simeunović Sendan
