Neugasla vera, neusahla nada.
Kosovka devojka hoda po bojištu.
,,Vode!… Vode!… Vode!…ˮ žedna usta ištu,
Ona nudi kondir svojih vinograda.
Prostrtu postelju od gvožđa i ruža
Svojom nežnom stopom vida gde god kroči.
,,Sunca!… Sunca!… Sunca!…ˮ vape žedne oči,
Ona kondir reči kao svetlo pruža.
Prosvetljene reči kroz vatru, kroz vodu,
Kroz molitvu stižu: ,,Gospode, oprosti
Smrtna sagrešenja zbrana nehotice.ˮ
A gore na nebu u svom mimohodu
Sporo koračaju mučeničke kosti.
Mrak je. Samo zvone zvona s Gračanice
Vasa Radovanović
