Kada kažem „Imam invaliditet“ za mene je isto kao da sam rekla „Imam plave oči“, samo što posle moje izjave o plavim očima obično ne dobijem dvadeset novih pitanja kao na primer: „Šta ti je?“, „Da li si doživela nesreću?“, „Ali ti nisi bila u ratu“, „Koji deo tela ti nedostaje?“ itd… ; dok posle izjave o invaliditetu, da.
I nije da mene užasava davanje odgovora na pitanja: odakle meni invaliditet kad imam sve ruke i noge, kad nisam u kolicima, kad mogu da govirim i mislim. Više me užasava činjenica da ljudi nikakvu predstavu nemaju o tome šta invaliditet zapravo znači.
Kada sam dobila potvrdu o prvom stepenu invaliditeta i kada sam konačno otvoreno počela da koristim rečenicu: „Imam invaliditet“, većina rodbine i prijatelja je šokirano pitala: „Što!?“ i na svaku moju reč o nedavno dobijenoj potvrdi invaliditeta „zabrinuto“ pitala šta mi se dogodilo pa sam „preko noći“ postala invalid. Ne bih vas lagala, u početku zna biti veoma neprijatno objašnjavati da se sa dobijanjem papira o invaliditetu nisu magično izgubile moje fizičke sposobnosti, da me nikakva nesreća nije zadesila, već da invaliditet samo označava neke prepreke i ograničenja koja ja iz nekog razloga imam.
Kod nekog invaliditet može biti: nedostatak uda, govora ili vida; paraliza, smanjena pokretljivost, mentalna retardacija ili neki drugi ljudima očigledan razlog, ali takođe i manje očigledna stanja poput hroničnih ili genetskih bolesti, mentalnih poremećaja kao što su depresija ili ankcioznost. Što znači: INVALIDITET JE ŠIROK POJAM!
Čestom upotrebom rečenice: „Imam invaliditet“, shvatila sam da sama ta rečenica nije dovoljna da bi ljudi tačno razumeli šta im govorim. Morala sam da objašnjavam. Iako sam u početku imala osećaj kao da se pravdam, shvatila sam da je sve to „pravdanje“ o invaliditetu ustvari put do razumevanja, bez kog bi me ljudi gledali kao lenju osobu koja bi najrađe želela da bude u kolicima i ne izlazi iz kuće.
„Invalid malo sutra“ samo je jedna od rečenica sa kojom ćeš se sretati kad imaš nevidljivi invaliditet, a verovatno ćeš čuti i sledeće:
„A šta to tebi fali…“ (pa si invalid);
„Ali ti bi mogao /mogla da radiš!“;
„To ti je samo izgovor“
Kao i za svaku vrstu invaliditeta, nije bitno šta drugi misle, bitno je da si ti prihvatio sebe. Iako neko drugi ima veće i gore probleme od tebe, ne znači da tvoji problemi nisu stvarni. Niko drugi osim tebe ne može da zna kako se ti osećas i zato ne preispituj sebe zbog komentara drugih!
Invaliditet je deo mene, pa zato ako mogu bez straha i sramote da kažem da imam plave oči, mogu da kažem i da imam invaliditet. Da, ljudi će pitati, komentarisati, pa i nekad činiti da se osetim neprijatno, ali nikada neću osetiti strah i sramotu zbog toga što imam invaliditet i otvoreno govorim o njemu!
Sara Nikolić
