Ništa jednostavnije od izlaska sa prijateljicom na popodnevnu kafu, rekli biste. E, sad, to je relativno… Malo je komplikovano kad ste u invalidskim kolicima. Prvi zadatak – izaći iz zgrade!
Nekako uspevam (uz maminu pomoć) da se uglavim u lift i stignem na prizemlje. Tu me čeka nekih petnaestak stepenika – eto meni fizikalne terapije! Dok se mama krši po stepenicama noseći kolica, ja se držim za gelender i nekako silazim. Svaki put kad siđem, čestitam sebi, a kroz glavu proleti misao “šta kad mi se bolest još pogorša?” Još je strašnije kada treba da se popnem. Neverovatno je da u zgradi koja ima više od pedeset stanova nemate koga da pozovete u pomoć kad zatreba. Mene samo može da neki muškarac ponese u naručju uz stepenice, a da moja majka od sedamdeset i sedam godina nosi kolica. Ponekad neko naiđe i to uradi, ali ne uvek. Ne ljutim se, ljudi imaju svoje živote i obaveze. No, krenula sam na kafu; nije sad vreme za teške misli.
Zovem taksi (jer nemam svoj auto), tražim karavan vozilo, da bih mogla da spakujem kolica. Vozilo dolazi, taksista izlazi iz auta i pomaže mami da spakuje kolica u gepek. Srećom, koristim mehanička kolica, koja su lagana i jednostavna za sklapanje. Krećemo u jedini kafić koji u Smederevu ima toalet za invalide. Dakle, imam širok izbor kad poželim da izađem. Znam, znam, nije mnogo bolje ni u Beogradu. To kažem iz ličnog iskustva.
Stigli smo na odredište i taksista sklapa moja kolica, sledeći instrukcije koje mu dajem. Ljubazno se pozdravljamo, a ja posmatram neravnu površinu trotoara i koncentrišem se da mi točak ne upadne u rupu, jer baš ne želim da mi se prevrnu kolica. Ne mogu da ustanem sa tla, u tome je problem. Srećno stižem do bašte kafića i kafenisanje može da počne! I neću da razmišljam o tome kako ću da se vratim nazad u stan.
Mirjana Šutanovac
