U 21 veku sve se svelo na puki marketing, priča se, reklamira se a na javi sve nas davi.
Sve se svelo na jurnjavu za novcem, dok se čovek i njegove osnovne ljudske potrebe ignorišu! Ne, ne zaboravljaju se, već se svesno i sa namerom ignorišu. Želim da pišem o onome što svakodnevno gledam dok šetam ulicama svoga grada, dok se vozim gradskim prevozom, sedim na klupi u parku… I prosto ne znam odakle da počnem. O nekim temama sam već pisala, o nekim sam razmišljala, o nekima stalno razmišljam… I evo u sekundi dobih ideju, tako je to samnom, htela bih nešto, ne znam kako a onda mi samo klikne. E pa sada mi je kliknulo, svako od nas ima ponekad problem da ide trotoarom jer mora da se provlači između parkiranih automobila, da se popne ili siđe iz autobusa, svakoga je ponekad zabolela kičma pa je bio vezan za krevet… Da li ste ikada pomislili kako je biti osoba u invalidskim kolicima?
Vidite, ja često o tome razmišljam, jer sam više puta u svom životu bila vezana za krevet, pa hajde da na jedan dan svi budemo “Osoba u invalidskim kolicima”.
Divan prolećni dan, sunce sija, savršeno za jednu šetnju po gradu, na primer. Zamislimo idealnu situaciju da imate nekoga ko će vam pomoći da ustanete i obavite sve one jutarnje pripreme, da imate rampu na ulazu gde živite ili da vam nije uopšte potrebna. Spremni ste i izlazite, kad ono naređani automobili i vi ne možete nigde, kako se osećate? Kako bi ste se osećali? Razmislite o tome, dobro se zamislite. Idemo dalje… Ispred vašeg mesta stanovanja ipak nema parkiranih automobila, nastavljate dalje, kad hop kontejneri, ili rupe na trotoaru, ipak parkirani automobili, visok ivičnjak pa se ne možete spustiti na ulicu i obići sve te prepreke, šta sada? Dobro hajde da zamislimo da ni toga nije bilo, vi ipak stižete do autobuske stanice, staje autobus ali… Ali vi ne možete ući u njega sa svojim invalidskim kolicima, što zbog gužve ali ipak mnogo više jer baš i nema autobusa koji su prilagođeni vama. Zamislite vi to? Odustajete, razmišljate da svratite do prodavnice i kupite vodu ili neki sokić jer ste se već umorili kad ono ni to ne možete jer do ulaza u prodavnicu ima tri stepenika a za vas je to kao najudaljenija zvezda. Od sve te muke vama se piški, šta bi ste uradili? Eno tamo javnog toaleta, ali ni on nije prilagođen osobi u invalidskim kolicima, kako se osećate? Evo priznajem vam, ja sam već samo od ovog pisanja i zamišljanja očajna i na ivici suza a zamislite kako je tim ljudima. Barijere na svakom koraku, prepreke, nepristupačni objekti, nemogućnost i neuslovu gde god da se okrenete.
Molim vas zamislite da ne možete da obavite te najosnovnije ljudske potrebe na koje svi imamo pravo, želju, potrebu… Zamislite da ste osoba u invalidskim kolicima i kako bi ste se osećali da ste vezani za kuću, da ne možete da izađete, družite se, odete kod doktora, u kupovinu, da sednete negde i popijete kafu… Zamislite se dobro i budite iskreni prema sebi!
I sada se pitam u kakvom mi to društvu živimo? Ne da nisu obezbeđeni uslovi za najosnovnije ljudske potrebe, već je previše prepreka, koje očigledno niko ne da ne rešava, nego se i ne razmišlja o rešavanju!
Sledeća stvar, razmišlja li iko o emocijama tih ljudi, kako se osećaju, boli li ih ta surova realnost, pate li oni, padaju li u depresiju, očaj…? Zamislite da ste nemoćni, da niko ne brine o vama, da nikoga nije briga o vašim potrebama, željama, snovima… Zamislite da vas je neko potpuno izbacio iz društvenog života kao da ne postojite, kao da ste nebitni… Ma zamislite samo svu tu nebrigu kompletnog društva i sistema gde ste vi skroz odbačeni i usamljeni! Zamislite sve to i kako bi ste se osećali?
Ovo je samo jedna slika nehumanog sveta u kom živimo.
Za koju godinu ćemo ostariti i o nama niko neće brinuti jer ovo društvo ni sada ne brine o starima. Neko ko je mlad osnovaće porodicu, i imaće decu, ni o njima ovo društvo neće brinuti jer ni sada ne brine. Sutra će neko poželeti da ode u park, sedne ispod krošnje drveta ali neće moći ni to jer parkovi nestaju, drveće takođe, ptičice se neće čuti, jer nema krošnje u kojoj bi svile svoja gnezda. Oko nas će sve biti sumorno i sivo, jer ni cvet više ne možete videti, jer ni trave više nema, pored vas će prolaziti ljudi spuštenih glava i bez osmeha.
Kuda ide ovaj svet, zašto se pravimo da sve to ne vidimo i zašto pristajemo ćutke na ovaj sitem bez humanosti, bez empatije, bez savesti?
Sigurnim koracima koračamo ka sve nehumanijoj budućnosti, želite li to?
Gde su nestali savest, osećanja i empatija?
Zorica Zoja Mladenović
