Dobar deo života sam živela bez velikog razmišljanja o tome zašto baš ja imam henikep i kako bi to izgledalo da sam visoka i da mogu da hodam. U pubertetu sam se možda opterećivala donekle tim pitanjima, ali sa nekim zrelijim godinama sam počela da razumem životne izazove.
Mišljenja sam da smo svi došli na ovu planetu iz nekog razloga i sa nekom misijom. Na neki način sam shvatila da je moja misija da razbijam predrasude prema osobama sa hendikepom kod ljudi u mojoj okolini, ali i kod slučajnih prolaznika, ili kod ljudi koji samo epizodno prolaze kroz moj život.
Kroz rad u raznim organizacijama, naučila sam koliko su ljudi neobavešteni o osobama sa henikepom, koliko je neznanja na tu temu, a samim tim i straha. Naravno, strah rađa predrasude. Niko od nas nije pošteđen predrasuda. Svi ih imamo prema ovome ili onome, ali je bitno prevazilaziti ih. Isto tako, naučila sam da razbijam sopstvene predrasude, ali i da pomognem ljudima da pobede predrasude prema nekome kao što sam ja.
Najviše volim da pričam sa decom. Oni su po prirodi radoznali, i sve novo što vide njima je neobično. Često me zato zapitkuju zašto sam mala. Zašto ne mogu da hodam, jel me bole noge i slična pitanja. Prilagođavajući se njihovom uzrastu, objasnim im da je hendikep nešto sa čim sam se rodila, da se svi ljudi po nečemu razlikuju i da to nije ništa strašno. Obično vrlo brzo shvate ono o čemu im pričam i postajemo drugari.
Čini mi se da odrasli sporije uče i manje razumeju nego deca. Komplikuju bespotrebno stvari, diskriminišu a da toga nisu ni svesni. Dobar deo života su već proveli sa nekim formiranim stavovima i retko ko i retko kada je spreman da ih koriguje i menja. Iz sopstvenog iskustva posmatraju život, i čude se kako ja to funkcionišem, misleći da mnogo toga ne mogu. Međutim, kako rekoh, ja sa mojim hendikepom živim od kad sam rođena, i prosto sebe ne mogu zamisliti drugačijom. Naravno, nije lako prelaziti sve arhitektonske prepreke koje su napravljene i prilagođene većini koja nema hendikep, ali mišljenja sam, da ako ne mogu na primer da se popnem nekim stepenicama, to ne znači da ne mogu doći do tačke na vrhu tih istih stepenica. Ja sam se prilagođavala, i sve radila na svoj način. Baš to pronalaženje načina da ostvariš ono što želiš, a nije ti dostupno na način koji se većini podrazumeva, ljudi ne razumeju. Dive mi se zbog neke sasvim uobičajene stvari, koja je svima nama svakodnevna, kao što je odlazak u prodavnicu ili na posao. O nekim specifičnijim stvarima i da ne pričam. Zato ne podnosim izraz „posebne potrebe“ jer svi ljudi imaju iste potrebe, samo svako svoj način za zadovoljenje tih potreba.
Naravno, niko od nas ne zaslužuje posebno divljenje zbog tih rutinskih zadovoljavanja potreba, jer je i to divljenje na neki način proizašlo iz predrasuda i zvuči diskriminatorski i iz sažaljenja. Smatram da nikoga ne treba sažaljevati. Ako neko može i želi da mi pomogne, neka pita da li mi je potrebna pomoć i na koji način. Ako ne želi, dovoljno je da usreći sebe, baš kako se i ja trudim da usrećim sebe i ljude u mojoj okolini.
Snježana Jolić
