Odvek sam bila drugačija. Ne ekstemno ali dovoljno. Dovoljno da ne funkcionišem kao što se očekuje. I dovoljno da se osećam nesposobnije od drugih.
To te prati. Od malena si: slabija, manja, bolesnija. Sa etiketom: ona to ne može / njoj je to teško. A svi misle da želiš. Pa te onda sažaljevaju čak iako ne želiš da radiš ono što mogu druga deca.
Pa onda kažu: „Neće se baviti sportom, ali će završiti fakultet i raditi u kancelariji.“ Očekivanja. I ona te prate. I podsećaju te na svaku stvar koju si loše uradio. I na svaku propuštenu priliku.
*Neispunjena očekivanja čine da se osećamo nesposobnima.
*Sve dok težiš da ispuniš tuđa očekivanja, nikada nećes prihvatiti svoja ograničenja.
Nisam upisala fakultet. Nisam ispunila očekivanja okoline. Živela sam i radila ono što sam u tom trenutku želela i osećala. A osećala sam da nisam dovoljno dobra. Ne dovojno da bih ispunila bilo čija očekivanja. Pa čak ni svoja.
*Nije važno ispuniti očekivanja koja neko ima od tebe. Bitno je ispuniti očekivanja koja ti imaš od života: „Nisam sposobna da ispunim tuđa očekivanja, ali to me nečini nesposobnom da živim svoj život“ .
*Ne treba živeti od tuđih očekivanja , neprihvatajući svoja ograničenja.
Tokom odrastnja i školovanja, uvek su me pratile etikete koje su mi drugi davali, a ja ih prisvajala osećajući da su drugi upravu i tako kočila sebe. Nisam prihvatala svoja ograničenja. Etiketirana kao „nesposobna“ , svoja ograničenja, posmatrala sam kao svoje nedostatke, a nedostatke kao negativne osobine koje me čine neuspešnom osobom bez mogućnisti da ispunim ciljeve u životu.
*Ako priznaš sebi da nisi sposobna za nešto, a da se pri tome ne osetiš „nesposobno“, znači da si na dobtom putu prihvatanja sebe i svojih ograničenja.
Priznala sam sebi i put prihvatanja je počeo. I nije se dogodilo preko noći. Mislim da kod određenih osoba prihvatanje traje tokom celog života. Kod mene je najverovatnije tako. I to je u redu. U redu je osećati da nisi sposoban. Prihvatiću svoja ograničenja i time otvoriti put ka prihvatanju sebe. Prihvatiću da ono što drugi očekuju i misle o meni, ne treba da oblikuje moj život, moja očekivanja, moje snove.
*Reči su samo reči. Mi im određujemo smisao.
Morala sam da promenim način na koji gledam i tumačim mišljenje i „etikete“ koje su mi drugi davali. Etikete koje sam prisvajala, polako nestaju.
*Ne razmišljaj ovako:
A – „Nesposoban/na si“
B – „Ništa ne znam da uradim, nesposobna sam, nisam stvorena ni za šta. I nikada neću biti sposobna kao drugi.“
*Razmišljaj ovako:
A -“Nesposoban/na si“
B -„Upravu si. Nisam sposobna za određene stvari. Nisam ispunila očekivanja koja si imao od mene. Ali sam sposobna da živim svoj život. I sposobna sam da stvorim svoju sreću. Uprkos ogrničenjima koje imam, prihvatila sam sebe. “
Sada znam. Ima dosta stvari za koje nisam i nikada neću biti sposobna. Sve dok sam sposobna da živim, dišem i svakoga dana prihvatam sebe, to mi je dovoljno. Čak i da su svi sposobniji od mene u drugim stvarima, neće mi biti važno sve dok prihvatam sebe i svoja ograničenja.
Sara Nikolić
