Odavno reči ne znače ništa,samo otisak prstiju nepismenih kvazi “nepesnika”što ne znaju da u ovom jadnom svetu nepostoje ni trunku maka u šaci dostojanstva.Svi kvazi intelektualci odavno su zaćutali pred budalama današnjice.Lomim se oko popodnevnog časa dok tranvaj polako vozi Slavijom.Umoran od lutanja navikava se na novu žegu.Kapi divlje nane u nosu začepljenog od stida i šamara desnog obraza,.prosto ne mogu da verujem,da uličarski tračevi i slike više vrede od umetnika.A slikar bez svoje boje razmeće platno kubizma.Nepesnici pišu i pljuju po ulici velegradskog parka,dok moja slika nosi urnu,onog istog bakinog maka,kada sam se naljutio za književnu nagradu.Sada bih bio u Holandiji i sa Gogenom vodio glavnu reč.A Beograd opominje sa uprljanog murala:stidi se svojih crnih misli i vremena u kome živiš.Izgubljen u prostoru i vremenu bitisanja.A tranvaj sve brže vozi u neosvojena prostranstva.Vožnjom sporih šina sa nekom pesmom u ruci,da je ne izgubim dokon,dok polako kroz san dremam.Dok drug u kolicima jede burek i razmišlja da vozi beogradski tranvaj, makar za početak.Noge kao da nema, a rukama može da ponese celu zgradu.A ko to, danas i gleda?
Srećko Aleksić
