Volela je pustinju zažarenu Izraelskim suncem, jer tim peskom hodala su njegova malena stopala a voleo je da vrti u krug sebe i sve čega bi se dohvatio. Majka ga je posmatrala i smešila se, znala je – ima nešto smirujuće u tome za njega iako sasvim iritirajućeg za druge. Ali drugi i nisu bili bitni – njoj je bio važan njegov osmeh.
Lekari su ga ispravljali, popravljali, usmeravali i ona je. Da li je pogrešila? Negde je pročitala članak o majci koja je svom sinu, svake noći ponavljala da ga voli takvog kakav jeste i da ništa ne bi na njemu menjala. I on se oporavio, autizam je nestao sam od sebe, kaže taj – kako se njoj čini pretenciozni a verovatno i lažni izveštaj.
Ipak, uvek tu buči ta nada – kao što je odjekivala i u njoj kako bi vremenom nestala. Šta je u stvari ona i želela,čega se bojala? – pitala se posmatrajući tragove u pesku, male tragove bosonogog dečaka. I setila se , samo jednu stvar – pravo na osobenost i prihvaćenost.
Uzdahnula je i posmatrala praznu plažu na kojoj više nije bilo tragova bosih stopala autističnog dečaka. Svega je nestalo, ostao je samo teg na srcu i neizbrisiv trag. Zar jedno more, pa i divlje Sredozemno, ili pustinja pa i Izraelska , zar iko može u njenom sećanju izbrisati da beše jednom jedan voljeni sin? Ne može – nikada. Niko.
On još hoda ovom plažom i tako je sretan, dok se sve vrti i ona sa njim – poput Zemlje oko svoje ose, poput planeta oko Sunca. Prepliće se u jurišu prošlo i sadašnje, sećanje, koje se poput njega, radosno vrti u krug.
Dragana Simić, napisano 24.05.2019, Beograd
