Pogledaj! Ona lepa devojka što sedi na sedištu punog autobusa. Izgleda zdravo, mlado. Starica ulazi u prevoz, staje u blizini devojke, ali devojka ne ustaje. Šta si pomislio? Da li si je osudio? Da li si u sebi rekao: „Kakvi su to mladi danas kada su toliko lenji da ni starima ne žele da ustanu u prevozu“.
Svi gledaju u devojku, osuđuju je. I ti to radiš. „Ona nema pravo da tako tu sedi. Kako bi bilo kada neko ne bi hteo da ustane njenim starim roditeljima ili baki i deki u prevozu? Kako bi se ona osećala?“ pitaš se.
Reći ću ti nešto o toj devojci u koju su upreti pogledi osude. Ta devojka je ustala danas zahvalna na još jednom danu koji joj je život dao. Ustala je i zahvalila se zato što su njeni bolovi danas dovoljno podnošljivi. I zato što može da ustane iz kreveta. Ta devojka se jutros pogledala u ogledalo. Stavila je osmeh na lice. Masku zdrave osobe. Njena malaksalost, umor, zabrinutost, sve je bilo tu. Unutra. Kako li će progurati još jedan dan?
Kako će izaći na ulicu i ponovo odigrati ulogu zdrave mlade devojke? Kako će ući u gradski prevoz, u gužvu i stajati moleći se da se jedno mesto oslobodi i kako bi mogla da sedne i spreči da je hronični umor totalno savlada.
Zapitaj se dok je posmatraš pogledom punim osude. Da li je poznaješ? Šta se zaista krije iza „lenje“ devojke iz gradskog prevoza? I pomozi joj. Kako? Ne osuđuj! Ne pretpostavljaj. Pitaj!
Starica se saginje i kaže: „Devojko, ja sam stara i umorna, a ti mlada i zdrava. Nikakvih problema nemaš. Mene bole noge. Zar misliš da je pošteno da ti sediš, dok se ja mučim i stojim?“
Pogledaj! Da, taj pogled. Pogled nemoći „Nisu svi mladi zdravi.“ Kaže ona, ali ipak ustaje. Zato što je bole pogledi očiju koji je svaki put osude. Osude a ne znaju ništa o njoj. Da li je tvoj pogled jedan od tih?
„Ja sam osoba sa invaliditetom“ vežba da kaže svako jutro u ogledalu. Ali ipak, retko to kaže. Nema svrhe. Ionako će je osuditi. Ionako si je već osudio. Ona će ustati ako joj narediš. Ako je osudiš, ako je kritikuješ. Ako oseti poglede na sebi, ustaće čak i ako je u bolovima. Zato što tvoja osuda boli jače. Njoj na čelu ne piše da je osoba sa invaliditetom, znam. Nisi mogao da znaš, znam. Ali da li si pitao pre nego što si osudio?
Ne. Zato što je mlada. Zato što bi mladi morali da ustaju starijima. Zato što je to kultura. Zato što se podrazumeva. Zato što je ljudski. Zato, zato, zato.
Zato što ti tako misliš.
Očekivanja koja imamo prema drugima, nekada mogu da povrede. Tvoja ubeđenja, „vaspitanje“ i očekivanja, u većini slučajeva se mnogo razlikuju od tuđih mogućnosti. Zato sledeći put, kada ugledaš mladu, „zdravu“ , „ lenju“ i „nevaspitanu“ osobu koja ne želi da ustane starijima u autobusu, zastani i razmisli: da li je sve baš tako kao što tebi izgleda?
